Povratak u baštu detinjstva, kao zaklon od narastajućeg zla - Sastav iz srpskog jezika i književnosti za četvrti razred srednje škole

Dragi ljudi, dobrodošli u novu godinu i u novu deceniju. Neka nas tokom ove i svih narednih godina samo prate zdravlje, ljubav i sreća, a za ostalo ćemo se, kako kažu, sami lako pobrinuti.

Prvi post u 2020. godini posvećen je đacima kako je već u jeku sezona zaključivanja ocena za polugodište. Pred vama je moj sastav sa poslednjeg pismenog zadatka iz srpksog jezika i književnosti, pa ukoliko je tema vašeg pismenog Bašta sljezove boje i Branko Ćopić, a niste vešti sa pisanjem sastava, slobodno se poslužite kao izvorom inspiracije. Sastav je ocenjen najvišom ocenom.

"Povratak u baštu detinjstva, kao zaklon od narastajućeg zla

Bašta sljezove boje
Iz vizure Branka Ćopića
Svi smo mi ljudi!
Zašto je moralo tako biti...

Kuća, dom, porodica, ognjište, uspomene, a oko njih bašta kao mozaik najlepših boja i sećanja na detinjstvo.

Bašta sljezove boje Branka Ćopića je svedočanstvo najlepšeg perioda svakog od nas. Vreme detinjstva je tako kratko i tako je brzo iščezlo, ali je sa sobom ostavilo najlepše uspomene, najčudesnije priče, beskrajnu maštu i trenutke najveće slobode i bezbrižnosti. Detinjstvo je početak uokviren neznanjem i neiskustvom, bez briga šta će biti sutra i da li je juče moglo biti drugačije. Detinjstvo je nevino i u njemu nema potrebe za tim. Tada nema ni straha, ni zabrana, ni ograničenja, nema života u njegovoj punoj snazi, jer je on strpljiv i podmuklo čeka na raskrsnicama odrastanja.

Vreme neprestano teče, a sa njim neprimetno prolazi sve. Tako je i sa detinjstvom, a i sa životom uopšte. Kao da je juče dečija mašta prekinuta. Kao da juče nisam znao kome da verujem, dedi, kao mom omiljenom uzoru, ili učiteljici, kao nekome ko bi trebao biti moj omiljeni uzor, koje je boje sljez, a koje vuk i zašto je ovo ovako, a ono onako... Kao da je juče bilo... Tako se sve iznenada promenilo... Zapravo, i nije iznenada, ali ja nisam navikao na krv, na rat, na zlo, na ono što ljudi jesu. Nisam navikao na život i na ono što on zaista jeste, večita borba, večita strepnja, večito življenje; nisam navikao, jer nikada nisam izašao iz svoje čarobne bašte. Šta me je kog vraga nateralo na to?! Recite mi! Recite mi zašto je moralo tako biti, zašto je lepota ugašena, zašto postoji zlo koje je svakog dana sve veće i zašto se uoptšte vraćam na to i nostalgija me izjeda?!

Reći ćete mi da sam odrastao i da je to suština svega i da je u prirodi čoveka da žali za prošlim vremenima. Shvatio sam. Odgovoriću vam. Ne žalim za prošlošću jer želim da je promenim. Ne treba. Ona je bila lepa i dozvolila mi sve. Dozvolila mi je da maštam, da ne brinem, da osetim najlepše mirise, da bezbržno spavam, da dodirnem mesec i odem u najlepše krajeve. Žalim za prošlošću jer ste mi je baš vi istrgli, prekrojili i tako brzo pretvorili u ovu pustu sadašnjost koja je večito ratno polje. Žalim jer sam bio nejak i uskog pogleda da ne vidm vaše namere. Žalim jer nisam znao da me neko podmuklo čeka na tim čuvenim raskrsnicama odrastanja. Žalim jer sam čovek!

Gotovo je. Pobedili ste. Saterali ste me u ćošak sopstvenog priznanja. U prirodi čoveka je da žali za prošlim vremenima, a naročito ako su bila lepa i kao takva ih je prekinuo i promenio niko drugi nego čovek, gospodar zla koji svoje lice pažljivo krije i strpljivo čeka pravi trenutak.

U tome je razlika između deteta i čoveka. Dete ne čeka pravi trenutak. Detetu je svaki trenutak pravi, očaravajući, dobronameran. Čovek za razliku od deteta čeka i bira pravi trenutak, bilo za dobro, bilo za loše. Nekada to čekanje preraste u opsesiju, a iz opsesije se rađa zlo.

Mada... Kada malo bolje sagledam situaciju počinjem da razumem taj princip. Iz lepog detinjstva nastaju dobri ljudi, suprotno je sa lošim detinjstvima i podmuklim ljudima, a kada se oni sretnu u okolnostima uobličenim krvlju tada se ova moja razmišljanja vraćaju na početak u večitom traganju za odgovorom zašto je moralo tako biti.

*Detinjstvo je fabrika u kojoj se pravi čovek kakav ćeš postati* i to je jedina istina. Zato poručujem vama deco – uživajte u svojoj poziciji, brzo ćete je promeniti, ali posle toga će vam biti žao. Shvatićete da je vaš svet idealno mesto kakvog više nema. Shvatićete da je vaš svet samo iluzija koju će realnost otkriti. Shvatićete da život neprekidno teče i da je na vama samo da *uživate u trenutku jer ga uhvatiti i zarobiti kao svice u teglu* nije moguće. Tada ćete zarobiti sebe i postati oni isti ljudi koji vam pripovedaju da je u prirodi čoveka da žali za prošlim vremenima, mladošću, detinjstvom, bezbrižnošću, igrama, Pohodu na Mjesec...

*11:12 – Tamara Kučan

*Svici u tegli – Slađana Kručičan"