Sastav iz srpskog jezika i književnosti za prvi razred srednje škole na temu "Moji rani jadi"

Pismeni zadaci su za nas srednjoškolce udarna tema u januaru mesecu. Zato vam objavljujem jedan od svojih sastava koji možete da iskoristite kao pomoć. Naglašavam vam da ovaj sastav nije bio napisan na pismenom zadatku i da nije ocenjen, već je pisan u obliku domaćeg zadatka. Sastav se nalazi ispod ovog pasusa.

Moji rani jadi

Mladost, odrastanje, rani jadi, sve su to sastavni i početni deo života. Kada je čovek mlad, sve mu je nepoznato i od svega novog ima strah. Plaši se da li će uspeti, da li će biti povređen i da li će ga taj prvi korak koštati. Doduše, nisu svi ljudi isti. Neki su tatalno suprotni onim prvima. Oni sanjaju i žive za nove avanture i okolnosti koje će upoznati, ali ne razmišljaju tri poteza unapred, ne razmišljaju da će ih neka avantura skupo koštati.

Ali nismo mi džabe ljudi, uporna, tvrdoglava i stvorenja emocionalno drugačija jedni od drugih. Takvi smo stvoreni, predodređeni da padnemo i ustanemo, platimo cenu ili ne, pogrešimo ili ne pogrešimo. Mada, ne postoji čovek na ovom svetu koji nekada nije napravio grešku, nebitno da li je ona sitna ili krupna, a samim tim ne postoji čovek koji se zbog te greške nije našao u nekom problemu, a zbog tog problema nerviao, brinuo i jadovao. Period kada najviše grešimo, upoznajemo ovaj surov svet, suačavamo se sa najdubljim osećanjima, koja nas pritiskaju, i izgrađujemo svoje stavove i mišljenja jeste mladost. Tada naši jadi, rani jadi, nastupaju prvi, dolaze do izražaja kao fotografija u fokusu.

Svakom mladom čoveku, pa i meni, se stalno po glavi vrzmaju pitanja, tako slična, a tako različita: da li ćemo uspeti u životu, da li ćemo pronaći prave prijatelje, da li ćemo biti prihvaćeni onakvi kakvi zaista jesmo - bez maski, da li ćemo biti voljeni, da li ćemo biti podržani, da li ćemo ostvariti i štiklirati sve svoje ciljeve ili će neki od njih ipak biti precrtani. Niz pitanja može se nastavljati dalje, dalje i dalje, do beskonačnosti i još dalje od toga, kao kosmos, kao rupa bez dna i nikada ne možemo biti sigurni da li je naš spisak pitanja potpun ili se ipak još nešto na njega treba dodati, ali ono što možemo da radimo paralelno sa postavljanjem novih pitanja jeste da odgovaramo na ona na koja je upitnik već postavljen. Činjenica je da ne možemo, to jest da ne možemo stići da odgovorimo na sva pitanja jer će nas smrt u tome prekinuti.

I zato, prepustimo se životu! Budimo kao vodopadi koji se obrušavaju se ogromih visina, koji svom silinom udaraju o tlo, stene i kamenje, koji nikada ne staju i koji od svega toga prave umetnost. Nemojmo se zamarati brojkama, strahovima i jadima, ranim ili kasnim, jer ćemo im se tako predati, a poenta je sa njima se suočiti i izboriti kao što se vodopad suočava sa teškim preprekama i u obliku rečnog toka, u obliku svoje reinkarnacije koja je prešla preko teških prepreka i ostala jaka i stabilna, nastavlja svoj put sve do sledeće prepreke koja će se ispoljiti. Prihvatimo život kao izazov! Budimo pošteni, tolerantni, hrabri, iskreni i dostojni svojih ciljeva, postignuća, pa i jada jer jedino tako će oni biti realni, kao što su život i svet oko nas realni, a optimizam i maštu iskoristimo kao filtere koji će nam tu realnost ulepšati, kakva god ona bila. Ključevi života su u njima. Na nama je da ih uzmemo i otključamo vrata sreće i uspeha, a to znači da će problemi klečati pred nama kao robinja pred sultanom.