Školska lektira - DA ILI NE

Pre nego što budem započeo ovaj neobičan post, želeo bih da napomenem da sve što u nastavku budete pročitali je moje subjektivno mišljenje, ali ne i negativna kritika.

Opšte je poznato da školska lektira generacijama i generacijama unazad predstavlja problem, meni prvom. Ja, kao neko ko voli da čita, imam problem sa školskom lektirom iz više razloga. Književna dela koja su svrstana u školsku lektiru, nevezano za stepen obrazovanja, su pre svega mlađim generacijama već zastarela dela koja, iako su za svoje vreme bila itekako popularna, počinju da gube značaj i njihova važnost bledi iz razloga što se pojavljuju nova, savremena i književna dela koja govore o ozbiljnim temama današnjice baš kao što su tadašnja govorila o svom vremenu. Stil pisanja i sam rečnik je mlađim generacijama stran, ne zato što su one polupismene ili nepismene već zato što one takav rečnik i uopšte takav način izražavanja ne koriste te im je jedno takvo književno delo skroz nepoznato i ne mogu da shvate o čemu ono govori jer sam jezik na kome je ono napisano ne razumeju. Ono što je još karakteristično za školsku lektiru je to da se njen koncept nije promenio generacijama unazad, toliko da se neka dela čitaju preko pedeset godina. Lektira je već sto puta ispričana priča, na ovaj ili na neki drugi način, i zbog toga školarci ne vole da je čitaju jer već unapred znaju dosta toga o njoj i samo čitanje iste im dođe kao gubljenje vremena koje mogu utrošiti na čitanje nekog novog književnog dela koje ih interesuje, što je sušta suprotnost sa lektirom. Lektira, kao osnovni deo obrazovanja, treba da postoji, ali iz generacije u generaciju bi trebala da menja sastav književnih dela, da se u školske programe svake godine ubacuju nova književna dela jer su ona savremana i u tom trenutku govore o najvažnijim temama za generaciju koja se u tom periodu školuje. Naravno da treba uzeti u obzir da nisu sva nova književna dela dobra i pogodna za školske programe, ali u svako doba će se određen broj itekako dobrih izdvojiti baš kao što se u doba svetski poznatih klasika neka književna dela nisu nešto mnogo proslavila jer tada i u toj konkurenciji njihov kvalitet nije bio na zavidnom nivou. Školska lektira treba da postoji kako bi decu od malena usmeravala na čitanje, proširivanje sopstvenog rečnika i književne kulture koja, nezavisno od profesije, ipak na nekom osnovnom nivou treba da postoji. Kada je reč o književnim delima koja se u okviru školske lektire za određen školski program proučavaju, trebalo bi da se sprovede velika reforma i da se u potpunosti sva ta književna dela zamene novim, savremenim i pristupačnijim. Ja nisam književni kritičar da bih znao koja su dela dovoljno dobra za školsku lektiru, ali znam da sigurno postoje iz prostog razloga što govore o temama koje su danas aktuelne, baš kao što trenutna dela koja se nalaze u sklopu školske lektire govore o svojevremenim aktuelnim temama. U vremenu u kome na globalnom nivou vladaju narkomanija, pedofilija, prostitucija, homofobija, migracije, terorizam, rasizam, ratovi, ubistva, samoubistva, otmice, prodaja belim robljem, nasilje, predrasude, stereotipi, diskriminacija, bolesti poput kancera i side, ekološke katastrofe i još mnogo toga smatram da je nepotrebno da dela poput grčkih tragedija i komedija, srednjovekovnih dela, renesansnih romana, ruskih klasika koja govore o davnim ratovima, nesrećnim ljubavima, iščezlim bolestima i sličnim danas nepotrebnim stvarima uopšte budu u sastavu školske lektire. Takva dela treba da budu zamenjena onim koja govore o prethodno navedenim temama, a ja kao mlad čovek već mogu da nabrojim mnogo pisaca koji takve teme provlače kroz svoja književna dela. Počevši od realističnih pisaca poput Džona Grina, Nikole Jun, Dženifer Niven, Džendi Tomas, Džesi Endruza, pa sve do epskofantastičnih koji na nadrealan način opisuju realnost onakvu kakva ona zaista jeste - Suzan Kolins, Džin Rajan, Veronika Rot, Viktorija Ejvjard, Džejms Dašner, Mari Lu, Rik Jensi i mnogi drugi - nabrajanje može trajati itekako puno što govori ustvari koliko kvalitetnih pisaca dvadeset prvi vek donosi. Naravno da se kvalitet starih književnih dela ne osporava jer ona sigurno ne bi osvojila silne književne nagrade i o njima se nikako ne bi i danas pričalo da ne vrede, ali sada kada dolaze na svet nove i modernije generacije akcenat bi trebao da se postavi baš na književna dela koja su njima generacijski srodna i da se jednom za svagda smakne teorija da mladi ne vole i ne čitaju. Ne, mladi itekako vole da čitaju, ali ono što ih interesuje, ono što im je srodno i ono u čemu se prvenstveno mogu pronaći. Ponovo napominjem, sva književna dela su na neki način dobra, bila ona stara ili nova, i sva bi trebalo da se čitaju, ali je tok vremena i evolucije na prvom mestu i uvek treba ići napred ka novije, boljem i modernijem.