Sastav za pismeni zadatak iz srpskog jezika i književnosti za drugi razred srednje škole na temu "Most na Žepi - priča o licu i naličju ljudske slave i moći"

Ivo Andrić, kao domaći nobelovac, je jedan od najvažnijih književnika čija se dela obrađuju u srednjim školama, a teme za pismene zadatke iz njegovih dela su već generacijama unazad aktuelne. Pred vama je kao pomoć moj sastav na temu iz pripovetke "Most na Žepi", ocenjen najvišom ocenom.

"Most na Žepi – priča o licu i naličju ljudske slave i moći

     „Most na Žepi“, jedna od najpoznatijih pripovedaka srpskog nobelovca Ive Andrića, donosi jednu realističnu, životnu priču o nepredvidivosti života, ljudskom egoizmu i slabosti ljudske duše. Kroz dve sudbine, dva različita čoveka sa različitim pogledima na svet i vrednosti jednog umetničkog dela, Andrić je u svet pisane reči doneo potresnu priču o licu i naličju ljudske slave i moći i prolaznosti života.

   Jusuf, poreklom iz sela Žepa, nekada veliki vezir, moćan, bogat, ugledan, sada zatvorenik, nemoćan, razoružan, bez prava glasa, tipičan je primer čoveka koji smisao života pronalazi u materijalnim vrednostima. Zaboravivši svoju otadžbinu, porodicu, narod, posvetio se svojoj karijeri ni ne sluteći da svemu dođe kraj, da je život i put i stramputica i da će jednog dana postati nemoćan. Kao i svi ljudi zaslepljeni slavom, suštinu svog življenja shvatio je u trenucima najveće jadi. Boravivši u tamnici svog života, konačno se setio svoje prošlosti, prošlosti bez koje ne bi bilo sadašnjosti, i utehu svog života pronašao u svim onim uspomenama koje mu do tada ništa ništa nisu značile. Tada, setio se svog naroda, problema  sa kojim se on suočava i poželeo je da mu pomogne. U trenucima najveće bede i nemoći razvio je empatiju prema svom narodu na koji je odavno zaboravio, na koji je njegov ego zaboravio.

Po izlasku iz tamnice, predočio je Neimaru ideju mosta na Žepi koji će mnogo toga doprineti meštanima sela Žepa. Za razliku od vezira Jusufa, Neimar je umetnik, čovek koji živi život, a ne vlast, koji smisao života pronalazi u graditeljstvu i čitavom osećaju zadovoljstva zbog rađanja jednog mosta, masivne građevine koja će trajati, posmatrati generacije koje dolaze i odlaze, spajati kulture, vremena, sudbine i biti svakodnevnica običnom narodu, narodu kome treba pomoći, koji se bori, ne odustaje i traži mesto pod ovim nebom. Neimar je takav, a Jusuf je neko ko je to naučio na kraju života, nepredvidivog života za koji nije ni slutio da će ga tako kazniti, promeniti, ubiti...

     Ljudski život je prolazan, kao i vreme, kao i slava, kao i sve na ovom svetu. Dela, uspomene i činovi su nešto što ostaje iza nas, nešto zbog čega živimo i onda kada napustimo ovaj svet. Zato je najvažnije biti dobar, dosetljiv čovek, umetnik svog života baziran na celinu i smisao svog življenja. Čovek je željan slave, bogatstva, moći i nadmoći, zaslepljen, oduzet od realnosti, a kada se kolo sreće okrene, kada se nejgova biografija u potpunosti promeni, shvati da je život trenutak, sada si na vrhu, a sada na dnu, i da su jedini lek za to prizemnost, ljubav, empatija i osećaj spokojstva. Vezir Jusuf je svetle dane svog života proveo žmureći, a kada je konačno otvorio oči, kada se našao na najvećoj stramputici života, tama se odavno nadvila nad njegovom pustom i razorenom dušom kojoj tako slaboj ne ostaje ništa drugo nego da se preda životu, nekome najvećem nadahnuću, a nekome tamnici iz koje nema izlaza."